MOJ PUT (1)

8. 11. 2012

Dragi moji Valjevci,

Uvek su bila neka vremena. Prošlost je iza nas, vreme ne postoji u sadašnjosti i ostala nam je samo budućnost. Naši preci su prošlost, a deca su naša budućnost. Naši životi nisu sami sebi svrha i na našu sreću samo smo deo večnosti i karika lanca najuzvišenije forme života, čoveka.

Čovek živi kao slobodno biće, sastavni deo beskonačnosti i svako od nas ima neku ulogu i svrhu kao deo Božjeg  kosmičkog plana. Srbi i Srbija, a posebno Valjevci i Valjevo imaju najodgovorniju ulogu u ovozemaljskom planu Tvorca. Uvek smo bili i bićemo ČUVARI ČOVEČNOSTI. Zaklonjeni balkanskim brdima , skrajnuti  sa svetskih puteva i vetrometine čuvamo i ljubav i mržnju, zavist i skromnost i brušeći neprestano jedan drugog  od lomljenog kamena dobijamo drago kamenje nekad oblo, a nekad oštro kao sablja. Tako postajemo  i ČUVARI SLOBODE da se slobodno opredelimo za dobro ili zlo. To je iskonska sloboda koju nam niko ne može oduzeti sve dok smo ljudi. Ipak, najvažnija  za nas je uloga ČUVARA LJUBAVI koja je najočiglednija u požrtvovanju srpske zene i majke koja nema premca u celom svetu. Naš jezik, običaji i druge umotvorine su Božje tvorevine i same imaju dovoljno snage, mudrosti i lepote da ostanemo ljudi i u najtežim vremenima kao što su današnja. Svet lažnih vrednosti u kojem je jedino merilo vrednosti novac,  gde su prava važnija od ljubavi, doveo je do toga da  žena, koja više ne zna šta će sa svojim pravima, doji psa umesto deteta. Ovo su vrlo ozbiljne opomene za čuvare ljudskosti , koje čine nesrećnim i vas i mene i svakog umnog čoveka. I čovek i narod je u depresiji  kada nije na pravom putu,  a ne onda kada nema ili ima imovinu. Posle dugo uvažavanja sam odlučio da vam iznesem MOJ PUT , moj život kroz vreme i prostor sa iskustvima ugrađenim u plan koji će pomoći i meni i vama da ostanemo i BUDEMO LJUDI, dostojni naših predaka koji nam to ostaviše u AMANET.

Kad sam  bio mali moja baba Drinka mi je ispričala legendu:

Jedan domaćin je bio nezadovoljan svojim ukućanima.  Ni druge kuće u selu nisu bile u mnogo boljem stanju, ali njegovi behu najneposlušniji i najgluplji od svih. Probao je da ih urazumi i nauči poslušnosti, ali nikako nije uspevao. Pomisli i da su najgluplji na celom svetu. Postade mu nepodnošljivo živeti sa njima i reši da ode u svet i da traži da li ima ko gori, pa da mu bar bude lakše da podnese svoju sudbinu. Smatrao je da će to biti dugo putovanje i uze gvozdene cipele i reši da traži gluplje  preko devet gora i voda pa ako nađe da svojima  oprosti. Tako je našao i one sto istežu drvenu gredu, one koji zabacuju orahe vilama na tavan i one sto skaču u maglu, a ne vraćaju se zato što im je tamo lepo.

Nisam ni sanjao da mi priča moju budućnost, samo što sam ja koristio gvozdene konje, automobile, brodove i avione i obišao mnogo više sveta, mnogo mi više trajalo putovanje i nagledao se mnogo više gluposti da bi se osvestio i opametio. Moja baba je živela 94 godine na jednom kilometru kvadratnom rodila devetoro dece i otišla je u 90-oj godini prvi put doktoru, jer joj se zabolo vreteno u dlan kad je pala trčeći za ovcama. Njen život je veći nauk od mog, ali ona je već legenda i nije volela da piše, baš kao ni njena deca, ni unuk. Uostalom,  ko bi joj verovao da se na jednom kilometru kvadratnom može nešto naučiti o životu. Ali ona je posvedočila da se srećno i zadovoljno može živeti i na kilometru kvadradtnom.

Mene je zadesila druga sudbina  i kletva: „Dabogda stigao do sinjeg mora“. I svaki put kada bih stigao na obale nekog okeana osećao sam prazninu, veliku baš kao i taj sinji okean. Tek danas razumedoh zašto. I zašto sam prve tri godine po preseljenju u Prag  sanjao povlenske izvore sa kojih sam pio kao dete i uz koje sam  odrastao .

Južna Afrika, godina 1991., Indijski okean topao i na obali vlažno. Valjaju se veliki i moćni talasi praveći  još veću buku i šum kovitlajući žuti pesak nepreglednih plaža. Može i čovek da se igra tamo sa talasima i skače po pesku i vodi, samo oprezno, što zbog moći okeana, što zbog proždrljivih ajkula u njemu. Na preširokoj i u dalj nepreglednoj plaži samo tragovi ljudskih stopala i ja. Setih se Svetog Stefana i Makarske rivijere i obuze me seta i praznoća baš ista kao 13 godina kasnije kada se nađoh na istom mestu sa ženom i decom. Čak ovog puta beše i nekih ljudi, a ne samo tragovi njihovih stopala.

Ali tek danas mi bi dano da shvatim da samo u tragovima, nevidljivim i neprimetnim bejahu prisutni povlenski izvori u tom velikom rezervoaru života. I to malo informacija vode žive sa naše planine  isparavaše na kružnom putu povratka svom i našem izvoru života , Belim Vodama, Cetini, Šandrvanu... Zato se  tada osećah prazno i ja pored  praznog okeana.

 I dok pišem ove redove nameće mi se pitanje da li sam uopšte JA shvatio ili mi BI DANO da shvatim, kako bi  vama bolje objasnio MOJ PUT koji može biti vaš putokaz i nauk. Ko me je na put poslao, ko mi je na mom putu pomagao da steknem svo to iskustvo, znanje i bogatstvo, duhovno i materijalno? „Bog ti je dao, da se uplašiš koliko ti je dao“ reče jednom prilikom otac Simon. Znam posle svega da kad Bog nekome da više od njega i više očekuje. Najviše su mi pomogli ljudi koje nisam zadužio i kojima se obično nisam ni odužio. Ja sam pomagao više onima koji nisu tražili, a po pravilu su tražili oni koji nisu zaslužili i kojima to nije bilo ni neophodno.

Ovo moje pisanije POSVEĆUJEM SVOJOJ DECI, MOJIM VALJEVCIMA I SVOM SRPSKOM I SLOVENSKOM NARODU bez ikakvog očekivanja za sebe, a sa velikim očekivanjem i nadom za sve nas da će MOJ PUT postati mnogima nada i putokaz za srećan život porodice, sela, grada i naroda.

Milijan Jelić