MOJ PUT (22)

4. 4. 2013

Tri domaćina (IX)

„DANAK DA TI BUDE LAK, DA GA MOŽE PLATIT’ SVAK. 

DA SE DIČI KOL’KO PLATI, AL’ DA IMA ŠTA OSTATI.

 

DA OSTANE DOMAĆINU DA PODIGNE ZADUŽBINU.“

 

Država je organizacija sa monopolom nad sredstvima za fizičku prinudu, koja štiti onaj način proizvodnje koji odgovara vladajućoj klasi. Ovako su mene svojevremeno učili na početku pravnih studija. Mnogo toga se promenilo od tada i ne znam da li još važi ista definicija, ali mnoge države danas nemaju monopol sile niti suverenitet na svojoj teritoriji, a štite banke i marketing više od proizvodnje. Tehnologija je toliko napredovala da se manji broj bavi proizvodnjom neophodnom za opstanak, a većina preraspodelom proizvedenog viška u vidu zelenaštva, luksuza, trgovine, marketinga, procenata, provizija i raznih prevara, umesto kulturom, umetnošću i sportom, koji postoje više u funkciji zarade, nego duhovnog i fizičkog osnaženja. Narod beži sa sela od fizičkog rada u gradove, gde onda dižu tegove i plaćaju instruktore sporta. Sve veći i veći deo kolača pripadne onima koji nisu ni sejali žito, ni kolač pekli, a država sve više razumevanja ima za takve, budući da je i sama neproizvodna i pripada grupi koja živi od tuđeg rada. Polako i sigurno države i zakoni postaju sve više sami sebi svrha i od „turskog desetka“, koji se davao, harač je narastao toliko da desetak ne ostane, a proizvođač je srećan ako je na nuli. Međutim, sve češće je u minusu i dugovima, potpuno truo iznutra, ali države i banke ga tolerišu sve dok plaća porez i kamate. Državnici obećavaju radna mesta kao da ne znaju da se socijalizam završio i da jedino mogu da otvore novo radno mesto u državnom aparatu, što se i dešava, i sve više je radnika čiji je san da rade u državnoj ustanovi. Plata sigurna, ne radi se mnogo, ponekad ništa, a ponegde se i ne odlazi na radno mesto. I sve to nekako funkcioniše, ali do kada? Sve dok se zadužujemo, i dok ne prodamo i poslednje što imamo, i dok ne postanemo i fizičko roblje. Za sada smo samo robovi u glavi.

Ne tako davno ugled se merio i visinom plaćenog poreza i ljudi domaćini su se ponosili doprinosom koji su izdvajali za širu zajednicu. Danas više energije ljudi potroše da preliju i sakriju vrednost, nego da je stvore pa države, sasvim logično, vide neprijatelje među onima što stvaraju, a ne među onima koji čekaju od države da nešto dobiju i da država reši sve njihove probleme. Samo oni što rade su na udaru države, dok neradnicima pomaže i kad su sposobni za rad. Kad porezi ne pokrivaju budžet, onda se poveća poreska stopa, pozajme se pare ili se jednostavno odštampaju, a onda se prave NAUČNI PROGRAMI ZA SUZBIJANJE INFLACIJE. Kada se prevari nadene strano ime, onda Srbin lako u nju poveruje. Umesto da strani kapital, ako nam uopšte treba, privučemo zdravim zakonima, stimulativnim porezima i radnim uslovima, mi pozajmljujemo da potrošimo za stranu robu, od belog luka do dijamanata.

U srpskoj tradiciji postoji UZAIMANJE, uzajamno pomaganje u radu, da se brže pokupi seno ili u vidu poklona za svadbu da mladenci lakše steknu osnovno za početak. Uzaimanje u radu se oduživalo iste sezone, a svadbeni pokloni su se zapisivali godinama, i tačno se računalo i vraćalo isto kad se ženio ili udavao neko njegov.  Ovaj vid samopomoći i pozajmice je narod smislio sam kroz vekove, bez zelenaštva, mudro, ne zbog alavosti i da se pre dođe do nečega, već da se lakše i bolje živi, da mladenci steknu osnovno i da polako, zdravo stvaraju dalje. Države i banke su preuzele ulogu posrednika i zaštitnika, ne samo u ovom slučaju, nego u svim oblastima života, ne ostavljajući prostora za samoregulativu, a šireći prostor za takse i dažbine. Administracija, ne samo državna, se toliko proširila da više nije dovoljno da se uzme sav višak što ljudi imaju, nego im se daju krediti da bi se uzelo i ono što nemaju. Prvobitna uloga države se toliko izvitoperila i izdigla iznad čoveka da je preuzela ulogu zaštitnika dece od svojih roditelja i čoveka od sebe samog. Činjenica je da su ljudi sve manje ljudi, ali nikad nisu bili svi dobri ni sposobni da nešto urade i unaprede, tako da mnogi čekaju od države da im nađe posao, dok njive i pašnjaci zarastaju u korov. Postoje i ljudi koji pokreću privredu svojom energijom i vizijama, stvaraju nova radna mesta i novu vrednost. Država treba da ih kanališe, iskoristi, a ne da uguši nametima ili na drugi način. Ako su suviše alavi, sami su sebi kazna i stradaće i propašće na ovaj ili onaj način. Država treba da spreči monopol i nelojalnu konkurenciju, da sprečava prevare i obmane, što je u uslovima gde se sve meri parama teško ostvariti. Zato treba da otvara oči narodu, da čovek sagledava prave vrednosti, veće i više od novca, a ne da pospešuje trku za novcem koja zaslepljuje. Najveća trka za novcem je u društvima gde ga najviše ima, ali tamo je i najmanje vremena da se u njemu uživa. I kada bi čovek koji je zaradio hteo da se zaustavi i da se odmori, da troši ušteđeno, da da drugome šansu, NE MOŽE, JER INFLACIJA OBEZVREĐUJE NOVAC, a BANKE NAPLAĆUJU TO ŠTO NEČIJE UŠTEĐENO KORISTE, dok DRŽAVE RAZREZUJU POREZ NA ŠTEDNJU!!!

Srpski i pravi domaćini su imali običaj da podižu zadužbine, shvatajući smisao života. Najbogatiji Srbin, ikada, kapetan Miša Anastasijević, je imao bogatstvo osam puta veće od budžeta Kneževine Srbije. Stekao je sve za svoga života, pošteno i po Zakonu. Ostala je vidljiva samo Zadužbina njegova, a sve drugo su potrošili i rasprčkali  potomci ovog velikana.

Svako treba da ima slobodu šta i koliko da radi, naravno poštujući slobodu ostalih, a danak onih što rade bi trebalo da bude lak, ne samo za one što plaćaju, već i zbog onih koji ga preuzmu, da se nenaviknuti na teret ne slome pod preuzetom težinom.