MOJ PUT (8)

27. 12. 2012

Nova era

Nađosmo se u novom dobu. Svako na nekom mestu u nekoj situaciji koja odgovara baš nama ovakvima kakvi jesmo. Nije to samo naša zasluga, već i zasluga nebrojenih pokolenja naših predaka i celog Svemira. Zašto prođosmo svoje lične traume i muke možemo tražiti u nama i u devet kolena unazad, ali tu ćemo naći  i uzroke naše radosti i zadovoljstva. Bilo kako bilo, MI JESMO za razliku od onih koji danas i ovde sa nama nisu. Mi nismo završili svoju misiju i treba živeti dalje u skladu sa Božjim planom i promisli, a to je da BUDEMO BOLJI i da nam BUDE BOLJE. Svi imadosmo neku ulogu da bi stigli ovde gde jesmo. Svet ne bi bio ovakav i ne bi ga bilo možda uopšte da mi nismo odigrali i pozitivne i negativne uloge, teže i lakše, svak  prema svojoj moći i snazi da ih iznese. Zato ne osuđujmo mnogo i olako ove ili one. I najveće ubice se uglavnom između sebe poubijaše i za toliko dadoše svoj doprinos da svet bude bolji. Naravno da to nije opravdanje za ubistvo, ali i to život nosi iako je za najveću osudu. Praštati se mora i gledati kako živeti dalje. Bez obzira kakve ciljeve čovek postavljao, bliže ili dalje, bez obzira na norme koje čovek određuje u igri života, ovaj  kruži dalje i uzdiže se više po kosmičkim pravilima. Što manje pravila čovek bude određivao i što manje ciljeva bude sebi postavljao, živeće lakše, slobodnije i bezbrižnije. Život ima vreme trajanja i ne treba žuriti da se potroši. Dolazi vreme osvešćenja u kojem će nam biti sve lakše shvatiti kako tehnološke mogućnosti iskoristiti da se vreme “uspori“ i da nam na kraju života ostaju samo uspomene koje možda možemo poneti sa sobom. Iza nas ostaju naša dela, ali najvažnije delo je naše potomstvo. Kome će služiti naša karijera i naša imovina ako je dece sve manje i narod nestaje. Deci treba mnogo manje nego što mi mislimo. Ja imam troje malih koji žive u jednoj sobi i često ih nađem sve u jednom krevetu. To što nemaju tome se raduju i tome se nadaju. Nemojmo im uskraćivati radosti davanjem onoga bez čega mogu. Ne plašimo se gladi, a ostalo nije bitno. Ne moraju ni škole svi da završe. Neće biti ni pametniji, ni mudriji, samo će znati više. Školovanim prođe život u računanju i pisanju i sigurno nisu srećniji od onih koji nešto proizvode. Proći će vreme mode i reklame i šta će nam onda ostati? Bez porodice i potomstva je besmislen svaki drugi napredak. Nije svima sudbina da imaju decu, ali narodu kao celini jeste. Ako neko ne može da ima potomstvo neka ne rida na sudbinu, neka pogleda one što ih ne žele zbog karijere ili što plaćaju drugim da ih rađaju. Da ne govorimo o onima što ih izgubiše. Trudimo se da imamo visok standard, da živimo sami u stanu. Da li ima većeg prokletstva. Zaboravljamo na radost i punoću življenja sa babom i dedom, sa njihovim kolačima i pričama. Nijedno Kinder jaje, niti video igrica to nikada ne može ni blizu nadomestiti. Radimo i plaćamo obdaništa, a babe i dede tuguju u samoći ili u staračkom domu. Radimo da zaradimo za trenera da nam maltretira dete nekim sportom koji ga ne interesuje umesto da se igra sa decom. Radimo za benzin umesto da prošetamo, sretnemo nekog na ulici ili vozu. Žurimo negde gde sigurno stižemo i gde nas ako ovako nastavimo nema ko ispratiti.

Budimo srećni što živimo u Srbiji gde još uvek žive ljudi, a ne mašine za rad, gde još postoji kakva takva porodica. Usporimo život i ne gubimo vreme osuđujući ljude oko sebe. Imamo dovoljno svojih problema, a svak je radio ono koliko je mogao i znao. Malo ko je želeo sebi sve ono što mu se desilo. Onaj ko ima malo, ima i manje problema i obaveza, ko je natovario sebi teret i obaveze i zaradio puno, sitne stvari mu nisu zadovoljstvo, a za krupne obično nema vremena. Nikome nije lako, ali se možemo potruditi da nam bude lakše.

Neka nam buduće vreme bude vreme osvešćenja i prosvetljenja i nade u novi poredak, jednostavan i lak kakav dolikuje čoveku kao slobodnom biću, da živi slobodno bar od sebe samog. Taj novi poredak je u stvari STARI SRPSKI POREDAK ljudskosti i istine gde nema ništa tajno što neće biti javno. Ljubav, razum i istina da postanu uzor svima.  

Milijan Jelić