MOJ PUT (13)

31. 1. 2013

Zdravica za tri domaćina

„Poezija je nebeski med koji teče iz nevidljivog saća što ga stvaraju duše“. Ni obične misli nisu naše, a pogotovu reči u harmoniji koje nose poruku. Dar da se život stavi u stihove dolazi od Boga, obično sa rođenjem, ali nekad se desi da padne sa neba i mnogo kasnije.

Rano letnje jutro u Pragu. Vrhovi praških tornjeva još u tami, među kojima prednjači katedrala Svetog Vita, a na istoku jedva primetno rumenilo. U to vreme se obično vraćam u krevet, ali tog praskozorja mi nešto ne dade i sedoh da napišem zdravicu za Prvi Povlenski Sabor što se približavaše za koji dan. Do tada nisam pokušao da napišem nijedan stih, čak sam i bežao iz škole kad se učila pesmica, jer ne volim ništa da učim napamet. Ni svoje stihove još nisam zapamtio, što govori da i nisu moji. Bilo kako bilo, nekim čudom sve što bih poručio svetu sa Krova Sveta na Kneževom Polju stade u jednu zdravicu za

TRI DOMAĆINA

 

Dižem ovaj pehar vina u čast triju domaćina.

 

Domaćine prvi, brate, ukućani da te prate.

Ti u kući budi glava, pripazi na ženska prava.

Ljubav, vino, neka teče, miluj ženu svako veče.

Dece imaj barem troje, da veseliš srce svoje.

Poštovanje uspostavi, kao nekad naši stari.

Krsnu slavu uvek slavi, i na kolač slovo stavi.

Poredak se mora znati, da te radost svuda prati.

 

Domaćine drugi, brale, tebi nije baš do šale.

Preduzo si preduzeće, da li muke ima veće?

Skromnost, razum da te prati, a ne banke i magnati.

Da pomogneš svome bratu, da ne radi za kamatu.

Da zavlada poverenje, dogovorom zaposlenje.

Marketing da nosi vrag, nek ti je kvalitet drag.

Pevali ti svi radnici, srećni ti bili praznici.

 

Domaćine treći, glavo, dočekali tvoje pravo.

Čovek, razum i istina, da postanu uzor svima.

Danak da ti bude lak, da ga može platit svak.

Da se diči kol’ko plati, al’ da ima šta ostati.

Da ostane domaćinu, da podigne zadužbinu.

Neka čovek ima nade, da ne ide u nomade.

 

Sačuvati jezik sveti, narod ne sme izumreti.

Običaji, jezik, slava, da postanu naša hrana.

Ne treba nam carstvo veće, već da čovek ima sreće.

Nek Beograd bljesne celi, da zasija Dvorac Beli.

Nek zasvetli srpska glava, Slavija je naša slava.

 Milijan Jelić