MOJ PUT (16)

21. 2. 2013

Tri domaćina (III)

„DECE IMAJ BAREM TROJE, DA VESELIŠ SRCE SVOJE.

POŠTOVANJE USPOSTAVI, KAO NEKAD NAŠI STARI.“

Sam sam odrastao kao jedinac. Otac je kao šumar imao veliki teren, celu jugoistočnu stranu Povlena, od Podbukova do Varde, i često bi po više dana prespavao u tuđim kućama. Voleo je i da svrati u kafanu. Društvo je znalo da svaka kuća čuva najbolju pršutu za šumara, pa su mu često otvarali torbicu kad bi malo  „zakvasili“. Bio bi grđen kad stigne kasno noću, em „pokisao“, em bez pršute. „Uhvatiše me“, pravdao bi se bezuspešno. Majka bi prepričavala i njegove ljubavne doživljaje prijateljicama, namerno da ja čujem, ali za razliku od moje prve žene, NIKADA  NIJE REKLA RUŽNU REČ ZA SVOG MUŽA. To je jedini čovek, što znam, da  nije ušao ni u raspravu sa nekim, a kamoli  se posvađao. Bio je duhovna gromada, otac bez greške, iako bi mu po današnjim licemernim merilima pripisali mnogo toga.

Do prelaska u Valjevo smo se selili više puta. Taor, Zabava, Divčibare, Makovište su bili mesta boravka, ali najviše sam proživeo u Brajkoviću. Pored mojih drugova, Milana i Milovana, nisam ni osetio da nemam braću. I oni su jedinci tako da nismo izlazili jedan drugom iz kuće i vaspitavale su nas tri porodice. Gde smo se zatekli tu smo jeli. Pravili smo sami svoje igračke i kućice. Toliko smo uspešno gradili da se jednom digla uzbuna u selu kako su hajduci napravili kućerak u šumi. Naši su imali urođeni osećaj za vaspitanje dece stican hiljadama godina. Znali su kada smo preterali u igri, a kamoli u nečemu drugom. I mi smo znali kada smo zaslužili da dobijemo po dupetu. Laž je bila strogo zabranjena. Poštovao se stariji, a pogotovu roditelj. Božje zapovesti nas niko nije učio, jer su ugrađene u biće, jezik i običaje našeg naroda. Rado se setimo našeg detinjstva i ne vučemo nikakve traume od primitivnog vaspitanja, čak ga komentarišemo sa smehom. Ni dan danas ne lažemo, ne varamo, niti krademo.

Moji stariji sinovi su imali tu nesreću da odrastaju u Pragu, najlepšem gradu na svetu. Sa njihovom majkom, Čehinjom, sam živeo od 1982-1989.  u Valjevu, a onda smo se preselili u Zlatni grad. Andrej beše u prvoj, a Marko u petoj godini života. Zapanjio sam se kad mi jednog dana sin reče da je normalno da deca mrze svoje roditelje i da to misle svi njegovi drugovi. Mislio sam da se to tiče drugih roditelja, koji se doduše ne posvećuju svojoj deci kao kod nas. Od osamnaeste počinju da plaćaju stan i hranu ako ostanu sa roditeljima. Ja sam moje izdržavao do juče, plaćao im školovanje, obišli su ceo svet na moj račun, ženi ostavio stan, starijem sinu kupio stan, mlađi živi sa 24 godine u mojoj kući u Pragu. Razveli smo se na ženin zahtev i izdržavao sam je godinama po razvodu, dok nisam video da  pare koje dobije daje sekti koja hvata razvedene nesrećnike i pumpa ih mržnjom protiv bivšeg partnera. Par koji  vodi sektu živi u šumi i ima čudesni recept da se svi bračni problemi „rešavaju dogovorom“.  Kad me žena izbacila iz kuće, koju sam kupio za nas i decu, njih je razmestila u zasebne sobe. Ja sam u to vreme bio distributer Sharp-a, te napravim još veću grešku i dam im po televizor, tako da se nikad više nisu zbližili. Danas svo troje žive zasebno u zasebnim stanovima. OTUĐENJE IZ BESA. Nedavno sam bio u Pragu vozom i sinovi nisu imali vremena da me sačekaju na stanici, jednog sam video jednom, a drugi mi je poslao poruku posle tri dana da će moći uveče da me vidi. Već sam bio seo u voz za Budimpeštu kad stiže poruka, tako da se nismo ni videli, kao ni sa drugim sinom kada je proveo tri dana u Beogradu. Ne osuđujem ni decu, ni bivšu ženu, niti pokojnog tasta koji je prao i prostirao gaće ženi i ćerki. Moja deca su časni i pošteni ljudi i bore se za svoje mesto pod Suncem. Materijalno im ne znači, kao ni njihovoj majci, jer to imaju. Traže nešto više i vrednije i to je za poštovanje. Oni nisu odlučivali o tome gde i ko će ih vaspitavati. Ne osuđujem ni sve druge koji  smatraju da tako treba živeti. Ne osuđujem ni sve one koji pokušavaju da ceo život, svaki korak, stave u zakone, prava i obaveze. Ali vidim to što i svi vide da je svet u haosu i ne nazire se rešenje. Ja sam se i u takvom svetu izborio za svoje mesto o kojem nisam ni sanjao, ali NE MOGU DA BUDEM ZADOVOLJAN MEĐU NEZADOVOLJNIM I NESREĆNIM LJUDIMA. Danas u Českoj nema materijalnih problema, ali se javno pitaju kako vratiti ljubav u porodicu. Zato i iznosim „Moj put“ znajući  da se mora krenuti putem istine da bi izašli na pravi put gde vlada razum, logika, poverenje i pravda. Sudbina mi je nametnula takvo iskustvo da sagledam život i svet sa svih strana i da prebrodim mnoga iskušenja, laži i prevare. Ne želim nikom ništa da namećem, ali osećam potrebu i obavezu DA UKAŽEM, a svako neka živi kako hoće, može i mora. Ne smetaju mi ni homoseksualci. Jednog imam zaposlenog u svojoj firmi u Pragu. Ali kad je tamo postalo sramota ne biti peder, ipak sam rešio da novu porodicu zasnujem u Srbiji. Danas imam ženu i troje male dece koja spavaju u jednoj sobi. Ponekad ih nađem i sve u jednom krevetu. Njima ne treba mnogo. Nekad se maze, nekad biju, ali se trajno vole. Jedno dete je malo, dvoje je bolje, ali tek troje je prava radost. Oni su tim i grupa koja spontano uči o nesebičnosti i podnošenju slabosti drugih. Jedno kada ode u školu u prirodi kuća postaje gluva i kao da je prazna.

Moj stric Miodrag, izuzetno pošten i duhovit, peške i biciklom odlazio na posao u Sud u Kosjeriću i nikada nije zakasnio, imao jedno odelo dok ne pocepa, svedočio protiv svog kuma u ime istine. Voleo da jede i pije, nikad se nije ženio, niti je bio homoseksualac. Govorio je:“ Hvala Bogu kad ja nje nemam“. Razumem i ovakav stav. Svaki čovek je posebna priča.

Milijan Jelić