MOJ PUT (19)

14. 3. 2013

Tri domaćina (VI)

„SKROMNOST, RAZUM DA TE PRATI, A NE BANKE I MAGNATI,

DA POMOGNEŠ SVOME BRATU DA NE RADI ZA KAMATU.“

Ne bejah još ni pošao u školu kad sam dobio jednu od najvažnijih lekcija u životu. Vraćao sam se od Zadruge nizbrdo prema kući u Makovištu, izlokanim kolskim putem. Pružio sam korak da savladam rupu, pa mi se dopade da koračam krupnim koracima, čak i sa malim skokovima. Taman sam stekao visoko mišljenje o sebi kako koračam kao matori, odrastao čovek,  kad se spotakoh i dernuh celom težinom tela na grudi. Srećom sam promašio kamen, ali zemlja je bila dovoljno tvrda da shvatim da se lako moglo desiti da ne ustanem. Da li zbog tog događaja ili zbog svog genskog nasleđa i vaspitanja, dobro sam odmeravao buduće korake u životu. Međutim, u životu čovek često nailazi na nizbrdice na kojima je potrebno usporiti, pa čak i smer promeniti, a jedna od najvećih je banka, koja stazu podmazuje i ubrzava kreditom. Sa kamatom na leđima lako se gubi ravnoteža i pada na prvoj prepreci ili se na krivini sleće pravo u provaliju, propast i dužničko ropstvo. NIKADA NISAM POZAJMIO OD BANKE, NITI NA KAMATU.

Za svoj prvi preduzetnički poduhvat početkom osamdesetih, prodali smo stari Reno 4 i pozajmili od mamine sestre Buce i komšinice Jerine po trećinu početnog kapitala. Špricanje plastike beše u razvoju, pa uvezosmo polovnu mašinu iz Nemačke, a ja završih kurs u Bosni. Vrlo brzo stadosmo na noge i prvo vratismo dug. Da je posao propao ništa značajno se ne bi desilo, samo bi ponovo tražio posao, kojeg da je bilo lako naći ne bih ni ulazio u proizvodnju. Muka napraviti i još mukotrpnije prodavati od obućara do obućara, od Maribora do Skoplja. Pola zarade smo trošili, a pola štedeli za crne dane, te tako, kad je desetak godina kasnije u Pragu došlo vreme za pravu spoljnu trgovinu, imadoh početni kapital za osnivanje firme. Prihvatao sam poslove od manjih ka većim prema svojim mogućnostima, koji donose manje, ali bez rizika, bankarskih garancija i hipoteka. Znao sam za poslovicu „ko hoće veće izgubi iz vreće“ i uvek sam se odlučivao za zdrav posao, a ne za veliku zaradu. Naravno da sam birao i poslove koji donose više, ali od onih koje život donese sam, a ne koje ja izmislim. Nikad mi nije palo na pamet da uđem u minus da bih zaradio više. Iz rupe se ne skače ni daleko, ni visoko. Bolje je napraviti stepenik, pa sa njega graditi sledeći. Moji ni za kuću nisu pozajmili, već su skupljali za malu kućicu koju mogu da izmalterišu, pa su počeli sa gradnjom.

Šta je to što ljude tera da rade ceo život za kamatu? Hoće da budu to što nisu, da imaju to što nemaju. Hoće unapred da potroše život, da bi pre stigli do cilja i ceo život sebi nameću nove i nove ciljeve ne shvatajući da jedino vreme ne može da se kupi. A trećina života i pola radnog veka im prođe radeći za kamatu i bespotrebne predmete. Sujeta, alavost, zavist su glavni pokretači da se čovek „proteže više od gubera“, a oni još alaviji ne biraju sredstva da iskoriste ljudske slabosti da im nude više i veće.

Ma na kom materijalnom nivou ili ma na kojoj društvenoj lestvici se čovek nalazio, život mu uvek donosi odgovarajuće probleme i muke. I u ovom slučaju „sredina je zlatna“ i ne treba hrliti ka većim problemima preuzimanjem većih obaveza. Postoje ljudi izuzetne energije i takve sudbine da pokreću stotine i hiljade drugih, ali i takvi imaju uspone i padove, a njihov pad je sa veće visine i sa težim posledicama. Čak i bez pada nagli usponi i pojedinca i društva se plaćaju gubitkom nečega i vode samo bržem kraju zadovoljstva od uspeha. Ako kroz život jurimo velikom brzinom i gledamo sa visine nećemo ni primetiti, ni proživeti „sitnice koje život znače“, a kamoli u njima uživati. Ako idemo korak po korak videćemo mrava, osetiti miris  ljubičice i čuti cvrkut ptica, srešćemo čoveka, progovoriti sa prijateljem, naći životnog saputnika. Jureći sto na sat nekom gvožđušinom čujemo samo buku motora i vazduha, vidimo samo  grube obrise, gazimo životinje, udaramo ptice i nerviramo se zašto pešaci uopšte prelaze pešačkim prelazom. Pri tom, pola zarade damo za registraciju gvozdenih konja, gorivo, servise, parkiranje i razne kazne. ŠTA NAS TERA NA POMISAO DA  VREDIMO VIŠE AKO VIŠE PRITISNEMO PEDALU GASA I UBRZAMO KRETANJE? Isto to što nas navodi na pozajmice i dužničko ropstvo, kao način ostvarenja ciljeva, a u stvari stvaramo samo lažnu iluziju da imamo i vredimo više. Alavi žele da od nas uzmu što više i to što pre i odmah, varaju nas, a mi zavaravamo sami sebe, jer smo i sami alavi ili jednostavno ne umemo da saberemo i pomnožimo rate. Ne vidimo dalje od nosa. Važno da imamo sad, a sutra kako bude, iako sad je već prošlost, a samo budućnost je ono što nam ostaje.

Ako ne zaradimo danas, zaradićemo sutra, ako pozajmimo danas, potrošili smo od sutra i prekosutra i upisali smo svoje ime na crni spisak kosmičke istine i sudbine.   

Milijan Jelić