MOJ PUT (23)

11. 4. 2013

Tri domaćina (X)

„NEKA ČOVEK IMA NADE, DA NE IDE U NOMADE.“

Do velike muke Srbin nije napuštao svoje ognjište. Ipak je po promisli Božijoj, nekad masovno zbog rata, nekad pojedinačno zbog krvne osvete, ili trbuhom za kruhom ostavljao svoj dom, pa čak i sam Balkan, srce ovozemaljskog Raja. Tako je tražeći slobodu više širio slobodoumlje i čovečnost nego što ih je nalazio na četiri strane sveta do Srednjeg Istoka, Zapadne Evrope, Misira na jugu i Baltika na severu. Negde se srpski narod  razvodnio, negde stopio u druge narode, nekad se vraćao, ali sve do pre dvesta godina živeo je slobodno sa plugom i stokom na isti način, hiljadama godina gradeći harmoniju življenja i odnosa sa prirodom. On nije živeo u polisu kao „politička životinja“, već kao čovek, potomak Božiji sa životinjama i biljkama u Rajskoj Bašti, i nikakva politika mu nije ni trebala, jer je imao svoje običaje i moralne norme savršenije od bilo kojeg državnog uređenja ikada nastalog. Živeli su isključivo od svog rada i uzajamne pomoći, bez robova i žandara. Kada bi životni prostor postao nedovoljan selili bi se prenoseći svoju tradiciju i običaje po kojima je čovek i ono što je u njemu vrednije od svega. Tako je i serdar Vukajlo, početkom osamnaestog veka, sa sinovcima i puno naroda i stoke napustio Kuče i naselio se sa ostalim potomcima vojvode Make (Maraš) u sličan prostor pod Gredinu, koja se po njima nazva Makovište. Trista godina kasnije na ove prostore stiže tehnologija i manija seljenja u gradove, gde može da se živi sa manje rada ili čak bez rada. Tehnologija je donela razvoj proizvodnje i gradova, ali i razvoj nerada i nemorala koje je u gradu lakše sakriti, tako da danas 80% ljudi živi od onoga što 20% proizvede. Tako smo srozali i seosku i gradsku kulturu življenja. Srbin je milenijumima živeo ne stvarajući nikakav otpad, a danas ga optužujemo što baca otpatke. On je navikao da baca ogrizak od jabuke jer bi pao u travu ili žbun gde mu je i mesto. Srbin nema u genima kulturu plastične čaše i flaše, jer je koristio prirodne materijale, obnovljivu energiju gde je bunjište jedina deponija koja se nikad ne povećava. Nije nekulturan Srbin, već onaj ko pravi proizvode koji zagađuju životnu sredinu i kome je važnije pakovanje od proizvoda. Ugušićemo se od raznih pakovanja i proizvoda za jednokratnu upotrebu da bi profiteri alavosti i nemorala živeli u besmislenom luksuzu i „blagostanju“, zadovoljavajući svoje komplekse i bolesne ambicije vladanja ljudima. Srbin je nesrećan i zbunjen i više niti zna, niti ima gde da se seli. Države uporno podržavaju masovnu potrošnju i gomilanje novca, tako da u Americi 400 ljudi ima više bogatstva nego 150 miliona „kauboja“. Tim parama plaćaju političare da donose zakone, koji opet njima donose zaradu, a ostali omamljeni jure američki san. Kod nas se zavodi sličan sistem tako da više Srbin nema gde da živi slobodno i kad bi hteo. Da ne govorimo da je već izmanipulisan i da radije bira život u gradskom podrumu umesto života u Raju.

Sve je bilo kako je moralo i trebalo da bude i danas je kako jeste, posle svih seoba i ratova. Ovde je naš dom, naša domovina, zemlja naših otaca koji živeše i ginuše da bi mi imali svoju otadžbinu, parče zemlje u najlepšem delu zemaljske kugle. Mi samo treba da pokupimo otpatke nove civilizacije koja je prolazna i vratimo se sebi i svojoj zemlji. Volimo ceo svet ali, kako reče naša draga Desanka Maksimović, pre svega svoj dom i svoju domovinu. Dobili smo je od svojih predaka i moramo imati u vidu šta bi oni sa našom otadžbinom uradili, a ne samo kako i šta mi hoćemo danas. Tehnologija je imala svoj doprinos, ali ona prolazi, menja se, gubi svoj značaj i što je više osvajamo sve je manje u prvom planu. Nije daleko dan kada ćemo shvatiti šta nam stvarno treba, da je čovek stvoren da hoda po zemlji, a ne da leti. Mi imamo zemlju po kojoj možemo da hodamo i koja može da nas hrani najukusnijom i najraznovrsnijom hranom. Umeli smo bez mašina da proizvedemo sve što nam treba, a da ne možemo danas sa mašinama. Ne moramo nigde ni da idemo jer nama dolaze četiri godišnja doba, dok neki narodi stalno žive u ledu ili pustinji. Mi treba samo da poskidamo bespotrebne antene i kablove sa krovova i da naučimo da koristimo mobilni telefon. „Prijatelji“ su počeli već da daju telefone besplatno, da i kad sednemo sa pravim prijateljima nemamo mira, niti možemo sa njima da razgovaramo. Treba samo da shvatimo da je važnije jesti zdravu hranu nego se voziti u skupoj igrački. Čist vazduh, bistra voda, zdrava hrana i zdravi ljudski odnosi su naš život i naš put ka srećnoj budućnosti, a ne tehnologije koje uništavaju planetu. I mi i oni što nas vode treba da se osvestimo bar toliko da je keramička šolja i staklena čaša bolja od plastične, da je bolje isprati nego baciti. Raj smo pretvorili u deponije i zatrpali otpadom, ali će ipak nama biti lakše pokupiti plastične kese i flaše nego drugima izmeniti mentalitet da ne plaćaju svak sebi u kafani. Treba ostati čovek i kad prođe strana civilizacija koja razdvaja ljude, čoveka  i ženu, brata i sestru. Prihvatimo sve što je dobro iz Sveta, ali ostanimo svoji na svome. Nije zlato sve što sija na zapadu i ono što je dobro za njih nije uvek dobro i za nas. Idući od Beograda do Valjeva nema nijedne lepe kuće pored puta, jer su građene u nemačkom stilu koji nije nama u duši. Tamo su one lepe, ali kod nas su se samo štale zidale na dve vode, a i štalski krov je obično na krajevima malo skošen. I najsiromašnija srpska kuća je imala neki ukras za dušu čovečiju, bila je u skladu sa okolinom i nije nagrđivala prirodu. Počele su ponovo da se grade kuće u našem duhu i zato ostanite ovde, samo pokupite otpad, srušite dvovodni krov i sprat viška, koji ionako ne koristite, i živite na zemlji pod četvorovodnim srpskim krovom, koji vas spaja sa nebom i našim precima na njemu.  

Milijan Jelić