MOJ PUT (24)

18. 4. 2013

Tri domaćina (XI)

„SAČUVATI JEZIK SVETI, NAROD NE SME IZUMRETI.

OBIČAJI, JEZIK, SLAVA, DA POSTANU NAŠA HRANA."

Sloveni su živi primer pomešanih jezika kao nekad u Vavilonu, tako da je danas srpski, slovenski narod zbunjen šta je pravo, šta je desno, šta je istina, a šta pravda. Ne znajući istinu odakle smo došli, ne znamo ni pravac kojim ćemo ići. Živimo u vremenu kada je laž izjednačena i pomešana sa istinom, tako da ne znamo ni šta se danas dešava, a kamoli daleku istoriju. Da li našom greškom ili nečijom namerom, došlo je vreme da nema časne reči, niti se rečima neko može uvrediti i povrediti, iako u početku svega beše reč. Reč, jezik, slovo, pismenko, sve je pomešano, ali ipak mogu da zamislim da ovo što pišem bude prevedeno na neki od slovenskih jezika kao što znam da na pojedine jezike je nemoguće prevesti tako da ostane potpuni i pravi smisao rečenog. Jezik je odraz duha i bića naroda, njegovog postojanja, i ako izgubimo jezik, izgubili smo narod. „Bolje je izgubiti i najvažnije utvrđenje, grad, nego i najbeznačajniju reč jezika“, reče Stefan Nemanja. Još ostavi zavet: „Jedan narod, jedna država“. Možda i ne reče i ne ostavi, ali danas postoje narodi bez zemlje i države, a ne postoje narodi bez jezika. Ljudi bi se mnogo manje sukobljavali kad bi se bolje razumeli, ali ni pojedinci koji govore istim jezikom neće se razumeti ako nisu u istom duhu, ako ne vlada poverenje. Za poverenje nije dovoljan samo jezik, već i istorija i istina jednog naroda, geni i duh u njega utkani.

Treba biti strašno oprezan pri bespotrebnom korišćenju stranih reči, jer nam menjaju duh i biće. Sve su mode prolazne i nadam se da će i moda stranih reči biti prevaziđena. Naravno da treba znati što više stranih jezika, ali kad se govori svojim jezikom treba koristiti svoje reči, ako već postoje. SVAKA STRANA REČ KOJA SE NE MOŽE PREVESTI NA SRPSKI JEZIK JEDNOM REČJU OBIČNO NE TREBA NI DA POSTOJI. Šta će nama „nacionalizam“ kad imamo rodoljublje? Šta će nam i sadizam i globalizam kad to nije u našem biću? Nismo imali ni zatvore, mada je neko mogao dobiti zatvor od loše ishrane, a kamoli „koncentracione logore“ za čiji pojašnjenje su potrebne dve reči. Najviše se treba bojati modernih, stranih naziva sa više reči koji nagrizaju slobodu i čovečnost, kao što nove bolesti sa skraćenicama od više slova nagrizaju telo i dušu.

Kao sto nam je savršeno pismo, tako nam je savršena reč i slovo slovensko, jer su nastali iz savršenog življenja u istini i ljubavi. Naravno da u svakom žitu ima kukolja, ali nikad Srbi zlo nisu isticali i izjednačavali sa dobrim, već su isticali vredno i vredne, a zlo su izbegavali i ime da pomenu da ga ne bi prizivali. Danas je izjednačeno i crno i belo, i zlo i dobro, više se govori i predstavlja loš primer, a u školi ne sme da se dobar đak pohvali, niti loš pokudi. Izjednačiti i uniformisati sve moguće i nemoguće nije naša kultura, ni naše biće, priroda, ni logika, jer lepota Sveta i Veka je u različitosti, a ne u jednakosti. Kako ćemo vaspitavati decu ako ne smemo ni pohvaliti, ni pokuditi? Deca jesu čistija i bolja od nas, ali mi poznajemo bolje od njih ovaj svet  na koji su tek kročili. U ime lažnih sloboda i prava stvaramo ujednačene mašine koje će govoriti istim jezikom, koristiti iste izjednačene laži i istine na Internetu. Kad se nešto na silu izjednači, onda se to i izopači, pa danas za laganje niko ne odgovara ni materijalno, ni moralno.

Više od zdrave hrane i vode danas su nam potrebni zdravi, stari običaji, izvorne reči koje su preživele milenijume u kojima je naš duh, Vaz Duh, Sveduh, vazduh koji sadrži informaciju bez koje se ne može disati, ni živeti. Vazduh je zagađen kao i Internet i jezik, ali ako mi savladamo našu alavost i vratimo se svom izvornom srpskom biću, slavi, običajima i jeziku, lakše ćemo prepoznati istinu i put ka srećnom životu, zdravim rasama životinja i vrstama biljaka kojima ne trebaju lekovi u vidu otrova koji truju i njih i nas. Alavost čoveka je krenula od dobre hrane, a završila se neukusnom, ali zato sve bržom i otrovnijom. Koliko je hrana otrovana hemijom, još više je otrovana tugom zatvorenih i izmučenih životinja sa kojim se čovek nekada družio i znao njihov nemušti jezik. U opštoj zbunjenosti i željom za životinjama i životom, čovek zatvara i ona nesrećna stvorenja što hoće da ih gleda po zoološkim vrtovima i svojim kućama zatvorene i tužne, jer je i sam postao takav nemajući sa kim da progovori, na bilo kojem jeziku. U sveopštoj grabeži za materijalnim čovek se otuđio od čoveka i željan ljubavi priklonio se psima i drugim kućnim ljubimcima sa kojima se ljubi, spava i jede iz istog tanjira. U jednom mračnom periodu ljudske istorije je pisalo na kafani: „Srbima, Jevrejima i psima ulaz zabranjen“, dok danas možemo svi troje slobodno i ravnopravno da ulazimo i da se zabavljamo. U Evropi su parkovi rezervisani za pse, a deca su ograđena žičanom ogradom na malom prostoru sa peskom. U Beogradu su parkovi za pse lutalice i decu, a za kućne pse su mali ograđeni prostori u koje niko ne želi da zatvara svoje ljubimce. Izgubljeni su i oni i mi, jer ne živimo po srpskim običajima i tradiciji i počinjemo i sami da ne vidimo razlike između čoveka i psa. Moji kućni ljubimci su moja deca.