MOJ PUT (25)

25. 4. 2013

Tri domaćina (XII)

„NE TREBA NAM CARSTVO VEĆE, VEĆ DA ČOVEK IMA SREĆE.“

Ljudi ne mogu biti srećni sve dok vladaju lažna znanja i dok preovlađuju negativne misli i osećanja. Moć današnjih medija je drastično veća nego što možemo i da zamislimo. U prvi plan se dovodi nevažno, negativno i neistinito, i na taj način se remeti harmonija, sklad, stvarajući sve veći jaz i provaliju između naše svesti i naše podsvesti. Podsvest pojedinca je u vezi sa kolektivnim nesvesnim, sa Istinom i Svetim Znanjem večnosti, dok je njegova svest u vezi sa onim što vidi, čuje i oseti za svog života. Jedino pravo znanje je da čovek  bude svestan šta zna, a šta ne zna, a danas je to mnogo teško i informacija je postala vrednija od života i vremena kroz koje život teče. Čovek i narod je srećan onda kad ga čeka svetla i srećna budućnost, bio on toga svestan ili ne, a  „sreća je lepa samo dok se čeka“. Ja sam ne znam da li neko namerno unesrećuje čoveka i narode, ili je današnji haos jednostavna posledica ljudske nesavršenosti, ali vidim kad nešto valja ili ne valja.

 Ako hoćemo da nam bude bolje moramo početi od sebe i svog naroda, postati svesni sebe i svog korena da ne bi prošli kao naši vinogradi. Filoksera je svojevremeno stigla iz Amerike i uništila vinograde Zapadne Evrope, pa su Zapadnjaci pohrlili na naše prostore gde je napast stigla tek 50 godina kasnije, ali je ipak stigla i opustošila i naše sorte i vinograde. Od tada ceo Svet mora da koristi američki koren (podlogu), koja je otporna na Filokseru i na nju se kaleme naše stare sorte da bi uopšte opstale. Naša vinova  loza se razmnožavala jednostavno, tako što se grančica zabode u zemlju, a plodovi su davali vino „najukusnije koje je ikada bilo gde pio“ francuski konzul Luj Žedoan 1624. godine. Vinograd je od postanka bio i simbol naroda, ali kad bi se pojavio neki  podatak o starini i poreklu srpsko-slovenskog naroda najviše bi ga sami opovrgavali smatrajući da je sve tuđe bolje i opčinjeni tehnološkom kulturom starom 200 godina. Naša istorija je u našem jeziku i to su Vuk Karadžić i Jernej Kopitar iskoristili i započeli misiju osvešćenja Slovena i buđenje Slovenskih Duša. Naša istorija je i u našoj krvi i DNK, koja se uzima iz pljuvačke, pa je „pljunuti otac“ dokazan i najsavremenijim naučnim metodama, ali šta to vredi kad uz tu istinu niko ne deli ni „Rolekse“, ni obećanje radnog mesta, niti političke funkcije.

Uvek sam se čudio šta je to Jugoslovenima davalo osnova da na sve oko sebe gledaju sa visine, čak i u materijalističkim društvima neuporedivo bogatijim od našeg. U socijalzmu se nije smelo pominjati Srpstvo, a posle postade sramota biti Srbin u celom svetu i na kraju se ceo svet okupi da „humanitarno“ bombarduje malu jadnu Srbiju. Umesto da postanemo svesni svog značaja mi se odrekosmo svojih korena, kola i gusli. Umesto da se hvalimo tradicijom najstarijeg gudačkog instrumenta, mi se postidesmo svojih dubokih korena i primitivizma iako drugi nastadoše sa violinom, a neki tek sa sintisajzerom. Današnji severni Sloveni, Česi, zovu violinu gusle, a da nisu ni videli, ni čuli za izvorne gusle iz naših krajeva. Sloveni su zauzimali prostor od Baltika do Jadrana, od Arkone do Vodena (Edesse) u Grčkoj i šire, ali pisana istorija to potvrđuje samo u onom delu gde se nije mogla sakriti, a u delu gde nema podataka je izmišljena na štetu Slovena kao da smo stvarno mi koji smo „pali sa Marsa“. Uz gusle nije samo opevana tužna novija istorija Srba, već je na većini instrumenata sačuvan simbol Svete Geometrije, drevnog znanja koje se tajilo kao i srpska istorija. Iz Svete Geometrije, Božanskog Znanja,  proističe i „Cvet Života“ i „Zlatni Presek“ i „Fibonačijev niz“ i „Lukasov niz brojeva“ (1,3,4,7 -1347m.n.v.  Povlena). Kružni simbol osnove svog znanja, nalazio se i još uvek se može naći u povlenskim selima na drvenim sanducima, vratima i volovskim kolima, stariji je od država danas poznatih koje su istoriju ispisivale. Slovensko „Carstvo“ nije bila država u današnjem obliku, naprotiv je formiranjem država razbijeno, poslednji put izdvajanjem Crne Gore udareno je ne samo na gusle, već i na jezgro Slovenstva i Srpstva. Ali od muzike i instrumenata je još starije kolo, igra koju Srbi igraju u nekim predelima i bez muzike, nemo kolo, simbol naroda Sunca i Svetlosti. Potomci Adama i Azbuke uhvatili su se u Jugoslovensko kolo i igrali i pevali srećno, jer je ono bilo u skladu sa njihovim genima, ali očigledno nije bilo u harmoniji sa kosmičkim oktavama. Bila je to mala Evropa i Svet u malom, ali kao ni oni danas, ni država Južnih Slovena nije imala zdrave osnove zasnovane na ISTINI, SLOBODI I ČOVEČNOSTI. Srbija je danas mala, ali Srbi nisu nesrećni što je mala, nego što je bezbroj puta ratovala, a kolo i gusle zaboravila. Misija Srbina nije da širi teritoriju, već čovečnost, ali ona se ne može širiti ako se ne živi u istini u svojoj kućici da bi se nadali slobodici i većoj zemljici. Ako žene ne budu rađale dečicu, a domaćini budu i dalje prodavali zemlju, ostaćemo i bez ovo malo Srbije što nam je ostalo danas.