MOJ PUT (33)

20. 6. 2013

MOJ PUT-Valjevska Nada

Nudi se stvarno mnogo, a najviše šarenih laža i mamipara. Nekada se to kupovalo jednom godišnje na vašaru, a danas svaki dan i nikad dosta. Šareno Kinder jaje koje ima malo čokolade i igračku koja ne služi za igranje. Nema šta da se pojede niti dete ima sa čim da se igra, a roditelj mora da plat i još sklopi igračku.

Ja sam kao dete dobijenu čokoladu odmah načinjao da je mama ne bi poklonila nekom drugom detetu, igračke sam uglavnom pravio sam i BIO SREĆAN. Prava sreća je kad je čovek raspoložen bez razloga, a depresija je kad je tužan iz razloga kojeg nije svestan. Čovek i narod je u depresiji kada nije na putu napretka i svoje misije bio on toga svestan ili ne.  Kad je razloga svestan onda je tužan, a kad ga ne vidi onda je u depresiji, jer u  podsvesti je istina od koje se ne može pobeći.

Valjevcima nedostaje NADA da će izaći na put svog napretka i svoje misije.

Pun život je reka, a ne bara. I u bari ima života, ali je depresivan kao i bara koja u depresiji i nastaje . Pravi život je reka koja teče, kolo koje se okreće. Životni ciklusi pojedinca i naroda sadrže i jedno i drugo, baš kao naša Kolubara. I kolut i baru. Kolubara je presušila kao nikad, ali upravo to je znak da sledi bujica koja donosi život i radost, a odnosi nevolje.

Dabrova brana je i simbol i znak da će bujica biti SMIRENA I UMERENA i bez žrtava i da VALJEVO KONAČNO JEDNOM ISPUNI SVOJU MISIJU BEZ ŽRTAVA, BEZ SEČE KNEZOVA, ORUŽANIH BUNA I RATOVA. DA KONAČNO ZAVRŠIMO PRUGU KOJA NAS SPAJA SA ZAPADNOM SRBIJOM. Rat smo izgubili, ali nismo porobljeni fizički. Ipak smo postali robovi materijalnog. Moralno smo poklekli i bili smo kažnjeni, naravno sa Božjim dopuštenjem, od goreg od nas. Neprijatelj nas je prvo izbombardovao, a onda kupio. Sada nas porobljava duhovno i moralno na isti način kako je zarobio i samog sebe-lažnim moralom. Samo je lažni moral gori od nemorala. Svi zajedno smo se zapleli u propise i forme kao pile u kučine. DRŽAVA I ZAKONI SU POSTALI SAMI SEBI SVRHA. Ovi postoje zbog 2-3 procenta ljudi koji ne poštuju ni državu, ni pravo. Normalni ljudi žive u skladu sa moralom koji je iznad zakona. Zakoni danas služe da bi otežali život poštenom čoveku, a probisvet zakon niti čita, niti poštuje. Zakon živi sam za sebe i kad ne odgovara nikom, ni onom na koga se odnosi, ni onom ko treba da ga primeni. Postaje važniji i pametniji od onoga ko ga je propisao, pa i taj sam postaje rob svog propisa. Pri tom čovek, moral, dobrota, duša i um postaju potpuno beznačajni. FORMA JE DANAS U CELOM SVETU ZNAČAJNIJA OD SUŠTINE. I kriminal je na neki način posledica loših i neživotnih zakona. Našim seljacima ne treba nikakav zakon, a država im samo uzima harač. Hiljadama i hiljadama godina živeše bez zakona i žandara. NIKADA MANJE NARODA NIJE ŽIVELO NA SELU I NIKADA VIŠE PROPISA  NIJE BILO. Propisi najviše služe da bi se iza njih zaklanjalo i sakrivalo i da bi se izdržavali razni neradnici što se sjatiše u gradove za laksim životom i zaradom. U gradu je mnogo lakše sakriti sebe i svoju nesposobnost. U gradu se inače malo šta stvara, uglavnom se piše i računa, vode evidencije i statistike, razne privatne politike, sabiraju procenti i kamate, preprodaje tuđa roba i prodaju lažna znanja i prevare. Ljudi hrle u grad da zarade lako, a još lakše potroše za gluposti koje im ne trebaju i to parama koje još nisu zaradili. Tako postaju robovi samih sebe i manipulacije banaka, osiguranja i ceo život provedu radeći za kamatu. Nemaju vremena ni za sebe, ni za decu, ni za porodicu. Zato nas je sve manje, jer na selu seljak zna da rađa radnika, a u gradu  seljak zna da rađa neradnika i da ga mora izdržavati. Svi smo mi roda seljačkoga. Samo pre dvesta godina svi Srbi su živeli u prirodi bez mašina i traktora. Danas je to u najnaprednijim zemljama ideal življenja. Svi smo mi i roda carskoga. I naši carevi su bili seljaci, plemeniti ljudi koji su brinuli o svom plemenu i narodu. Sami biramo da budemo roblje, a ne carevi i svoji gospodari. Kuće nam oronule i u selu i gradu, dvorista neuređena, njive neobrađene, voćnjaci zarasli, a mi sedimo i kukamo da nema posla. Čekamo da nam stranci donesu pare ili najbolje da pošalju i da ne dolaze. Mi ćemo posle sa tim parama u Evropu da kupimo luksuz što oni imaju, ili u boljem slučaju da stranci naprave fabrike i da radimo kod njih, i preko noći da rešimo sve svoje probleme. Što je najcrnje, njima toliko treba tržiste i roblje da nam možda i ispune taj san da postanemo robovi. Moler radio, zaradio i kupio kombi. Preko celog vozila napisao na engleskom:“Svetski zid“ ili tako nešto. Očigledno on sam pa i mušterije misle da se na engleskom bolje farba. Da, bolje se mažu oči. I ŠTO JE NAJVAŽNIJE I ZEMLJA ĆE BOLJE RAĐATI KADA JE PRODAMO STRANCIMA. Možda još bolje od kosovske crnice, pa da i mi bez srpskog jezika i srpske zemlje postanemo konačno svetski narod.

ŠTA VALJEVCI TREBA DA RADE?

Svaki čovek bi trebalo da radi ono ŠTO VOLI  i ono za ŠTA JE SPOSOBAN. Na sreću da imamo različite ukuse i različite sposobnosti. Na nesreću postoje i pare kojima se vrednuje rad i onda sve postaje komplikovano. Jednoga dana para ponovo neće biti, ali šta do tada? Nije lako se izboriti u haosu gde vam se nudi da kupite sve što postoji, što vam treba i što vam ne treba. Ceo Svet se trudi da vam pare uzme i čitave nauke se prave i timovi stručnjaka rade na tome kako da vam izvuče i poslednji dinar iz džepa. I ma koliko zaradili sve će vam uzeti. Ne daju vam ni da štedite, jer su napravili sistem da inflacija sve pojede i pošteno zarađen novac vam propadne. “Imate prijatelje“ koji vam daju besplatno telefon da bi izvukli vama i celoj porodici do najmanjeg deteta što više para. Moja ćerka ide u četvrti razred i jedina nema mobilni telefon od celog razreda. Juče je dobila jedinicu zajedno sa većinom dece, jer nije donela na čas muzičkog triangl. Svi su trebali da kupe po trijangl za tri hiljade dinara i da odzvone jedan čas nešto učitelju. Neki roditelji nemaju, a ja ne dam. Ako nastave da svake nedelje vode decu u pozorište za 500 din. po učeniku i to ću prestati da plaćam, ne što ne volim kulturu, već sto ne volim dilove nastavnika i glumaca. Svi nešto glume. A ti „Uđes, izađes i gotovo“. Gotovo za ceo život. Kad jednom uđeš u banku po kredit, ceo život ćeš raditi za kamatu. Od svih belosvetskih prevaranata najveći su BANKE. Legalni, legitimni, iza zakona sakriveni PLJAČKAŠI. I najveći lopovi su uvek sakriveni iza rimskih prevarantskih zakona. Banke su nekada imale meru, pa vam plate 5% što koriste vaše pare, a onda vam iste pozajme za 10% kamate. Danas platite 1% da vam „čuvaju i vode račun“, a 15% da vam upišu brojku na tom istom računu. I tako sve u šesnaest. Para nema, niti ih vidite, ali važno da vi radite za kamatu. I kad se banke zaigraju i preračunaju onda se izreklamira svetska kriza, pa države pomažu „jadne banke“ finansijskim injekcijama od mukotrpno skupljenog poreza i još mukotrpnije naplaćenih kazni od onih što porez izbegavaju. Teško je ovo sve razumeti i snaći se u haosu koji se namerno stvara da bi se lakše manipulisalo ljudima, ali ovo se lako rešava. NE TROŠITE ŽIVOT UNAPRED! Ne zadužujte se makar to svi oko vas radili.  Ja NIKADA NISAM UZEO KREDIT i verujte da ne samo da može, nego se mnogo lakše i lepše živi bez kredita. Nekada su naši preci davali svoje živote za slobodu i sreću svojih potomaka, a mi danas našoj deci, našim Srpčićima, ostavljamo dug od 20 MILIJARDI eura. Samo za kamatu naša pokoljenja ne mogu zaraditi. I onda naiđe jedan „slučajni“ uragan  i napravi baš toliku štetu u Americi, zemlji gde je nedavno ukinuto ropstvo fizičko. Danas vlada ropstvo mentalno koje je mnogo efikasnije i obuhvata ceo Svet. Ali i rob može da bira da li će biti dobar ili loš čovek. Srbi u Srbiji, a posebno Valjevci su poslednja oaza gde su još vidljivi tragovi mentalne slobode. Mentalno ropstvo je podmuklo, lukavo i teže se protiv njega bori. Ali mi imamo gene, jezik, običaje, narodnu mudrost i veru koja je neuništivo oružje za odbranu od laži i prevare. Laž i prevara se uvukla i u naše redove i sve dok plaćamo parama i materijalnim nije strašno, ali udarili su na najveće vrednosti naše, naš jezik i običaje. U srpskom jeziku je i moral i karakter naroda, i vera, i Biblija, i običaji, i mudrost, i istorija ljudskog roda. Geni su ostali bitni samo kod pasa i tamo se vodi stroga evidencija radi očuvanja rase. Tamo gde su psi postali važniji od porodice i dece ljudi se međusobno ukrštaju u drugom kolenu, ili po zakonu u trećem stepenu srodstva (od dva brata deca mogu da se uzimaju). Nekada su to uveli radi očuvanja imovine, a danas iz besa rade i gore stvari. Po našim običajima 9 (devet) kolena se smatralo krvnim srodstvom i preprekom za venčanje.  Zato smo zdravi i lepi i još uvek najljudskiji na celom svetu. Od svih nauka u službi zarade najluđa je ona što u ime prodaje mleka u prahu proglasi majčino mleko štetno za bebe.

Moji jedini kućni ljubimci su moja deca, tradicionalni srpski kućni ljubimci, ne ujedaju osim za srce ko ga još ima. Ko ga nema ne trebaju mu ni deca, a ni sve životinje ovog sveta mu neće pomoći. Srpski domaćin je povremeno puštao mačku u kuću da uhvati i uplaši miša, imao je malog psa u avliji, koji malo jede i laje kao i veliki, mazio ga nogom i voleo ga više nego današnja „gospoda“ svog psa kojeg zatvore u kuću samog, dok su na poslu, a onda vezanog vuku po gradu. Odselio sam se iz Praga, najlepšeg grada na svetu, gde se ljudi upuštaju u komunikaciju samo posredstvom psa kojeg vode u šetnju. Sa psima žive, spavaju u istom krevetu i jedu iz istog tanjira. I u restoranima ima ponekad više pasa nego pravih ljudi. Meni je dva puta pobegao pas iz dvorišta u Pragu. Nije imao ni ogrlicu, ali su ga istog dana našli lako jer je bio jedini slobodan pas u celom Pragu. Izgubljenog čoveka teško da bi našli tako brzo, jer je pun Prag izgubljenih ljudi. Doduše, turisti su najizgubljeniji i najveći robovi, ali i domaći danas polako ali sigurno postaju Nemci (ljudi koji su nemi, ćute i rade) tu i tamo se čije glas  sredovečnih ljudi, naše braće, Čeha- Slovena ( Boema-slovenih i pismenih): „Pa mi nismo ovo hteli, nismo zbog ovoga izvodili plišanu revoluciju, porodica se gasi jer ženi ne treba čovek, može i sama“. Polako tamo niko nikom ne treba i niko ni sa kim ne može i sami su u milionskom gradu.  

 Mogao sam da živim bilo gde u svetu, ali došao sam u svoj grad, pre deset godina, da rađam decu sa ženom i vaspitam ih u sredini gde se znalo ko je čovek, ko je žena, ko je dete, ko je stariji, a ko mlađi i gde je mesto psu. Zatekao sam sredinu zbunjenu, ali jos uvek zdraviju od ostalih. Danas radne dane provodim u Beogradu koji polako počinje da podseća na Prag.

 Otišao sam 1989. g. iz Valjeva kad je većina bila u euforiji i videla svetlu budućnost. Bio sam direktor i mogao sam da biram gde da rukovodim, ali ja sam izabrao da budem SLOBODAN ČOVEK i otisao iz haosa koji je tek dolazio i koji su mnogi videli kao slobodu. Pobegao sam jer sam video da ja tu ne mogu ništa da pomognem. Vratio sam se kad sam pomislio da će biti bolje i da i ja budem deo progresa i napretka. Pre tri godine sam ozbiljno razmišljao da ponovo negde odem iz oaze humanosti i srpstva. Ostao sam zbog dece i zbog sebe. Nema više gde da se beži. Jedino su nam ostala naša brda i planine, ovce i mangulice. Ja znam da je to savršenstvo življenja, ali moja porodica, moji građani i svi seljaci ne znaju. Kako bi i znali kad i seljanke kupuju hleb u gradu jer nemaju vremena da ga mese. Šta je to važnije u životu od hleba? Zašto seljaci jedu hleb iz zamrzivača koji je i svež bio deset puta lošiji od domaćeg hleba na drva? Od silne nemaštine kupili i zamrzivač i tri televizora, pa mogu da gledaju i španske i turske, a ponajviše američke serije SEKS I GRAD istovremeno. Pri tom im još proleću u nekoliko redova kursevi, berzanske informacije, temperatura u Majamiju. Dobro je da se još uopšte setimo i da jedemo tog smrznutog hleba od genetski modifikovane pšenice.

 U gradu opet ne možes da parkiraš auto ni kad platis. Počeće i korake da nam naplaćuju. Čim ljudi shvate da je lepše, bolje i sigurnije ići peske nego autom, naplaćivaće i hodanje i vazduh umesto benzina. Nazovemo to civilizacijom i uživamo u njenoj blagodati. Kao sto smo danas „srećni“ jer Valjevo ima 3000 stanovnika manje i 12 000 automobila više nego 1991. g. Pedeset posto ( 50%) auta više i to kakvih automobila. Lada je bila limuzina i po koji zapadnjački. Prozor na dugme je bio vrhunac opreme. Danas najjeftiniji auto ima istu opremu kao moj prvi Jaguar 1992. Bar 300% televizora imamo više po broju aparata i 100 puta više programa, 1 telefonsku liniju su delile 2 kuće, a danas svaka kuća bar tri mobilna, neki nose po tri-četri u džepu, a kako je tek sa kompjuterima i lap-topovima kojih nije bilo uopšte.

 „Svega u izobilju, a svi viču nigde ništa nema“ i kažemo da nikad gore nije bilo. Pa šta još treba da nam rade da se opametimo i shvatimo šta nam nedostaje. Propaganda je toliko jaka da kad izreklamiraše krizu pre 3 godine moja žena se uplaši da će joj deca biti gladna. I u pravu je, zidovi i kompjuteri se ne jedu, pa čak ni pare. Jednom odlukom vlade ne vrede nista. Ali je i moja žena zaboravila da imamo zemlju ili samo ne voli da kopa, ali cveće okopava bez problema tako ako zagusti znaće i oko povrća.

Ja znam da je sreća važnija od para i verujte da je bolje raditi ono što volite, nego što se dobro plaća. Ovo važi sve dok niste gladni, ali i kad ste gladni obično je najpotrebnija i najzdravija hrana i njjeftinija.

I što je najvažnije, nijedan naš seljak još nije gladan, ali verujem da poneki već kupuju i kineski luk pored belog državnog hleba.

TEHNOLOGIJA JE PREVAZIĐENA I ŽIVIMO U VEKU KADA ĆE ONO NAJVAŽNIJE BITI VAŽNO.

H R A N A I V O D A je budućnost Srbije. I vino je tu negde, ali strepim za rakiju. Mnogo je jaka. Ali i sa njom je budućnost svetlija i kad je najteže. Samo da nam ne zabrane pečenje i klanje prasića. Ko da peče hleb?