MOJ PUT (9)

3. 1. 2013

In vino veritas - I deo

Tamo gde sam odrastao pre pedeset godina, sa druge strane Povlena, živelo se bezbrižno i pevalo se dok se radilo. Da sam se rodio pre petstotina godina na istom mestu, ne bi bilo velike razlike. Svaka kuća je proizvodila skoro sve što čoveku treba za život. Kupovala se so, šećer, zejtin i petrolej. Pamtim močilo sa konopljom od koje se pravilo platno. Još osećam ukus drvene kašike, a sećam se i ognjišta u staroj kući. Sa te, južne strane Povlena nisu bile magle, a vidik je bio najbolji sa rida, gde je danas crkva, i pružao se prema Sečoj Reci i Kosjerću odakle su povremeno dolazili pop i pošta. Pošta, kako su tada zvali autobus i mašina (šibica), bile su jedine mašine i jedina promena u načinu života sela za petsto, pa i hiljadu godina. Narod je bio veseo i drugačije, nego kroz šalu, skoro da nije ni razgovarao. Najviše se šalilo na temu: ko će s‘ kim, a sa strinom nije bio greh. Stariji  ljudi su proveravali kako raste alat kod muške dece,  pred kojom su žene, pa čak i babe ustajale. Deca su opet poštovala roditelje i starije, a tuđim dedama ljubila ruke. Ljudi su mazili decu i tuđu kao svoju, za laž i neposlušnost kažnjavali su i jednu i drugu šakom ili „žitkovcem“, a pse su mazili nogom. Tako sam ja odrastao u poretku, ljubavi i veselju, među ljudima koji nikad nisu čuli za ženska, dečja i pseća prava. Nisu čitali nikakve teorije iz knjiga, čuda iz Biblije i Božje zapovesti. Komunisti su ometali, a malo ko je i umeo da čita bez velikog napora. Za srećan život im bila dovoljna Božja priroda i prave narodne poslovice i običaji. Ljudi se plašili vampira, promaje i gubitka časti više nego pakla, Boga i zakona. Časna reč je bila najjači zakon. I ko je verovao, i ko nije govorio je: IMA NEŠTO. Na  prostoru od nekoliko kilometara kvadratnih, sa manje od hiljadu ljudi bilo je u muško-ženskim odnosima primera kao i u nekom velegradu. Živela je žena sa dva muža, muž sa dve žene takođe, a jedan momak je bio ženskih manira i glasa. Niko ih zbog toga nije mrzeo, ni tukao. Dešavalo se da momak odvede maloletnu devojku za ženu i dok on odležava u zatvoru zbog svog nedela, ona se uda za drugoga. Ovo su već bili znaci dolaska civilizacije i komunizma. Nekako u to vreme odosmo u Valjevo na moje školovanje. Na moju sreću, ja sam najvažniju školu života već bio završio, stekao karakter, fizičku i duhovnu snagu. Prvi put sam se iznervirao u devetnaestoj godini gledajući televiziju.

. 

 U svojoj tridesettrećoj godini sam se odselio iz Valjeva u Prag. Često bih se setio okruglog hleba iz tepsije, kajmaka iz čanka i najboljeg paradajza na svetu i dugo sam po dolasku sanjao Šandrvan i druge povlenske izvore. Zavoleo sam ja lako svetsku hranu i Evian vodu. Česi imaju dobar hleb, ali je drugačiji i ne piše se isto. Kod drugih Slovena i Srba se hleb zove krug ili kruh, iako nije više okrugao. Podugo sam radio i učio u svetu i obišao ga u nakrst tražeći najbolje mesto za život. Kad se skoro ceo svet udruži da bombarduje ovo malo Srbije, tek se onda zbunih i zabrinuh za sebe, Srbiju, ali i za sve ljude ovog sveta. Lažemo mi, al lažu i oni, još bolje. Bijemo mi, al biju i oni, još jače. Gde je istina? Gde je pravda? Dođoh to leto oko Preobraženja i popeh se na vrh planine ispod koje sam se rodio. Najviši vrh Povlena sa 1347 metara je ne samo krov sveta, nego i datum mog rođenja. Tu se i ja preobrazih i nekako osetih da Bog postoji. Tek se onda zabrinuh za sebe, svoj narod i ceo svet. Sa strahom se zapitah sta je to istina i odoh potpuno zbunjen da je potražim tamo gde je jos nisam tražio, u manastire sa severne maglovite strane Povlena. Jedino što sam znao je da ne želim da budem monah, imalo Boga ili ne. Toliko zastrašen ipak nisam bio.

Iz Srbije sam otišao 1989. godine, videvši da nam nema spasa, sa pitanjem što se baš ja rodih u vreme, i u zemlji komunizma. Iako nisam bio član, komunisti od mene napraviše kadra i mladog direktora, a da to nisam ni želeo. Ponude padaju sa svih strana i učini mi se da mogu da biram gde da rukovodim. Nije mi dugo trebalo da shvatim da birju samo oni i da  JEDNO MISLE, DRUGO GOVORE, a TREĆE RADE. Nadređene treba slušati makar ih smatrali nesposobnijim, ali slušati one koji NE POŠTUJU DOGOVORE vodi u zajedničku propast. Ne upuštajući se dublje  ko je kriv za moj slučaj napustio sam celu paradu smatrajući odgovornim čoveka koji je vladao gradom i okolinom, mog budućeg Kuma. Sreli smo se ponovo u Pragu, desetak godina kasnije, kada je bio u poseti Predsedniku Češke i upita me prilikom večere U ševca Matouša:“Jesi ti levo ili desno?“ “Bio sam i levo i desno, da nemam ništa i da imam više nego što mi treba i tek sad NE ZNAM NIŠTA“ odgovorih. „Sve piše u Bibliji“, reče čovek kojeg tri godine kasnije odabrah da me venča pred Bogom. Nismo se dobro poznavali i beše me stid da ga pitam, ali ne znadoh drugog čoveka vredna poštovanja, a i krstila me tetka nekad davno, tajno ispod kruške na vašaru u Makovištu. „Mogao si i boljeg izabrati“, odgovori moj Kum tog juna ( ili jula) 2000. godine. Danas ga znam mnogo bolje i opet bi ga izabrao, iako je uticao na mene da se vratim u Valjevo, gde sam doživeo pakao još veći, nego onaj iz kojeg sam svojevremeno pobegao iz Srbije te 1989.

Milijan Jelić