Promocija vina Rozeta 2012

4. 7. 2013

ROZETA VEČITI SIMBOL SRPSTVA

U prisustvu diplomata iz evropskih zemalja, naučnih, kulturnih i javnih ličnosti Crne Gore, Beograda i Valjeva, pored zastave sa rozetom, postavljene na vrhu Malog Povlena, otvoreno je i probano novo vino Rozeta 2012 vinarije Jelić. Domaćin Milijan Jelić pozdravio je goste i uputio poruku sa „Krova Sveta“, koju prenosimo u celosti.

Evo nas ponovo 22.  juna, na dan letnjeg solsticija, na krmi Nojeve Barke, koja plovi pod slovenskom zastavom sa pramcem usmerenim na Istok, upravo tamo gde Sunce, život i svo dobro ističe. Na današnji dan, prošle 7521. godine, postavismo kao kormilo ova tri obrađena kamena da poboljšamo vidik i stabilnost broda. Ne mogaše bilo koji mramor izdržati uslove plovidbe na Povlenskoj Arki 1347. Samo crveno-sivi granit iz Indije koji pređe okean, Sredozemno more i Gorski Vijenac, izbrušen i uglačan ispod Venčaca, beše vrlo pogodan da na njemu ispišem poruke koje opet meni stigoše sa Neba, što direktno, što preko Zemlje. I Kamen i Ja pređosmo veliki put da bi se susreli, podelili iskustva na tri kamene ploče spojene u zajedničku piramidu i već sam se mogao toga dana mirno vratiti u Večnost. Otac Jovan sa Atosa, koji mi prenese misli Svetog Vladike Nikolaja usmenim putem, to i učini i 7 dana kasnije u 104-toj godini preseli se u Večni Istok. Moja misija još ne beše završena te ostadoh ovde, nastavih istraživanja, zavirih ponovo u Petu Dimenziju, ali napravih i krug po istočnim slovenskim zemljama.Usud i ja nađosmo vremena da poruke isklesane u mramoru prenesem u proširenom obliku na  papir valjevskih novina sasvim odgovarajućeg naziva „Napred“. Kako je sve u tajnoj vezi, tako i knjiga „Moj Put“ u skladu sa nazivom novina, pre štampanja beše već objavljena na 33 strane i pročitana u 33 teksta, a ovaj današnji govor će poslužiti kao predgovor ili pogovor knjige-Bukvara koji PUTEM ISTINE vodi u ŽIVOT.  Bukve Povlenske Arke  preživeše sušu i hemtrejls, upisaše u svoj Bukvar još jedan god, a ja sa vama zajedno na Brodu Budala oplovih još jednom oko Sunca.

I evo nas u čudesnoj 2013. godini koja je kraj i početak, koja je i sama početak Lukasovog niza, evo nas na čudesnom Gorskom Vijencu,njegovom  najvišem vrhu 1347 metara, vrhu Lukasovog niza i Luče Mikrokozme, evo nas koji slavimo Mikrokosmos, Čoveka Svetlosti, ali i 200 godina rođenja jednog od najvećih Srba, Luča i Stene Srpstva i Čovečnosti, Petra II Petrovića Njegoša, Njegovog  poslanika, ujedno slaveći i Njega, Najvećeg, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog.

Evo nas u 7522. godini, 900 leta od rođenja Stefana Nemanje, koji uvede novi moral u središte Belog Sveta. Od tada prođe devet vekova, maksimalan i pun broj vekova nadanja i čekanja, talasa i bura na kojima jedva opstade Arka Čovečnosti i sa njom Povlen, Sveta gora Pavlova. Za to vreme potomci Nemanjića izvrnuše moral, pa danas čak i ovu goru hoće da prevrnu tražeći rude bakra i zlata kao da nismo dovoljno izrovani i zagađeni.

U Srbiji slavimo 1700 godina Milanskog edikta u Nišu, a u Pragu se slavi 1150 dolaska Ćirila i Metodija sa ovih prostora. Nešto mi i ovo deluje izvrnuto, baš kao i cela istorija srpska i slovenska. Kada bi znali za najstariji, srpski kalendar, slavili bi i 300 godina od njegovog ukidanja.

Šta istražih ja u trinaestoj godini, pride, od kada humanitarno bombardovanje mene, jednog i jadnog čoveka, istera ovde na vrh gore gde se zemlja sa nebom spaja, na 1347 metara, koji je ne samo datum mog rođenja zemaljskog, već i mesto rođenja nebeskog. Tog dana dodirnuh  Nebo u sebi, probudiše se i produbiše  mnoga pitanja, ali samo jedno beše prvo i najsnažnije: „Šta je to Istina?“ Desi se to ovde na Preobraženje 1999.

U istraživanju vremena i prostora zapitah se šta se desilo 1347. godine koja odgovara vrhu gde se vreme i prostor spaja. U to vreme u Evropi bejahu dva velika vladara. Karlo IV je krunisan za Kralja Česke i rodila mu se četvrta žena iste godine, a Stefan Uroš IV  Dušan Nemanjić je krunisan godinu dana ranije, ali je te 1347. odveo svoju ženu na Svetu Goru i prekršio zavet da „ženska noga ne sme kročiti“. Slabost prema ženi je izrodila licemerje i lažni moral koji je danas zvanični vid morala. Jelena tada nije kročila, već su je nosili na nosilima, a danas, dok se bezobrazne reči pokrivaju sa piiip i biiip, decu obasipamo porno scenama i danju i noću. Moral je jedan, Božji i urođen, pa deca kad vide „francuski-filmski“ poljubac sama prekrivaju oči. Poslednji čuvari morala i čovečnosti su ovde na ovim planinama. Njima ne trebaju kursevi ni kako se vaspitavaju deca, ni kako se čuvaju ovce. U Evropi se benziska pumpa gradi 6 dana, a škola za pastire traje 6 meseci. Zaboravili su da čuvaju ovce, ali znaju da ih treba čipovati. Svaki seljak ovde ima urođen osećaj kako se vaspitava dete i kad je preteralo sa igrom jer vuče gensko naslađe desetinama hiljada godina. Starije žene prvo uče decu bezobrazne reči, tome se svi smeju, a kad deca shvate šta reči znače sama prestanu da ih koriste pred starijim i roditeljima. Ovakvu mudrost i običaje mogu imati samo ljudi čista srca i zdravih namera, a ne licemeri lažnog morala koji truju i ubijaju decu, a onda roditeljsku ljubav proglašavaju čas za pedofiliju, a čas za sadizam, prema svojim izvitoperenim merilima.

Sve što nam se dešava, dešava se po našim zaslugama i promislu Tvorca. Tako je i sa svim ratovima, bolestima i nevoljama, pa i sa poslednjim bombardovanjem. Ovog puta nema vojničke čizme, ali smo okupirani parama u svakom smislu, i naš moral je okupiran, pa nam se u našoj slabosti postavljaju zahtevi i ultimatumi koji se nikada nisu postavljali. Da promenimo svest i zatremo seme plodnosti i Sunca, bilje i rastinje Raja koje nas hrani i leči. Tamuz je ime i brend moga prvog vina nastalog iz ljubavi i sunčeve svetlosti preko grožđa Morave pretočene u vino. Da li i ono treba da se zatre? Mnogi su se izrodili, odrodili i izašli iz ovog našeg Raja. Moderna nauka o genetici to neumoljivo dokazuje. Neki odoše u drugu veru, neki u drugu zemlju, mnogi promeniše ime, nekima biše nametnuti drugi jezici i običaji kao Lužičkim Srbima gde skoro svi istaknuti borci za slobodu i istinu nosiše ime Jana-Jovana. Ali mi koji smo ostali ovde imamo odgovornost ne samo prema nama već i prema celoj Evropi koja odavde poteče i posebno prema Slovenima koji su još svesni zajedničkog porekla. MI MORAMO PROMENITI SVEST ALI tako što ćemo POSTATI SVESNI SEBE, MI SE MORAMO IZMIRITI ALI PRE SVEGA SAMI SA SOBOM. Prvo svak u sebi i odmah, a što pre među sobom ovde u Srbiji.

Moderna nauka može pomoći, ali može i biti zloupotrebljena. Ne treba mnogo biti mudar i na osnovu jezika i običaja videti ko smo i da nam je največi beli narod i najbliži i najsličniji u najvažnijem, po duši. Odakle god da smo došli davno je to bilo, naši su geni dinarsko-podunavski, Tribali i Dalmati, Tračani i Dačani, Vlasi i Iliri. Istražujući svoje poreklo nađoh da sam potomak ne samo Nemanjića, već i bana Grbaljskog, Mrnjavčevića i Ilira preko četiri žene, ali i tajanstvenog Avramovića iz Jelove Gore po muškoj liniji. Upravo dok sam pisao ove redove stiže mi izveštaj da moj i njegov Y- hromozom vodi praporekla 40 000 godina iz Indije, odakle stiže i ovaj kamen i 20 000 godina staro poreklo iz Persije kao i Tamuz. Zavadi, rasparčaj, promeni ime i vladaj.  Odavde na jug počinje oblast Stari Vlah, ali i Vlaha i Srba ima do Baltika. Seljani zovu ovo mesto kod bandere i ko zna koje sve zastave se ovde nisu vijorile, a danas je  ispod Slovenske od 1848. još jedna sa mnogo starijim znakom, simbolom Svete Geometrije.Tamuz beše moje prvo vino, a Rozeta- Milijan Jelić za sada poslednje. Ovaj simbol su koristili Srbi u Arkoni na Baltiku pre hiljadu, ali i u Misiru pre više hiljada godina, ali nigde nije toliko sačuvan i zastupljen kao u ovim selima Starog Vlaha, Starog Srbina. Na vratima, na sanducima, na kolima su sačuvane poruke ko smo i odakle smo. Mlad i neiskusan, mereći građevinama ljudskim, pitao sam se odakle Srbima takvo samopouzdanje da bez osnova gledaju sa visine na one narode što dižu nebodere i grade avione. Pa kako i ne bi jer su to oni koji su težili materijalnom, a ne ljudskom. Samo onaj nezadovoljan sobom može napustiti Raj i doživeti kletvu „dabogda stigao do sinjeg mora“. Civilizacija su medjuljudski odnosi a ja to savršenstvo življenja u radosti i radu ne nađoh nigde kao u našim selima, kakva su do skora bila. Razapet po celom Svetu između četiri kontinenta koji se raziđoše kao i moj narod, sagledah u mukama, patnje i ludosti Sveta još veće od naših. Naš nepismeni narod je imao i pismo i znanje koje je davno pretočio u mudrost koju je prenosio usmenim putem o najbitnijim životnim stvarima. Nažalost došlo je vremme budala koje kad dodju do para i steknu materijalno pomisle da su stekli i pamet i lepotu. Kad bi znali srpski znali bi da je pametan onaj koji pamti duboko u davnine i da se to zapisuje i u gene. Nijedno znanje nije veće od mudrosti, pa ni tajno. „Nikad se ne ponesi znanjem, ni tuđim, ni svojim, jer čim si se poneo znaj da ga nemaš dovoljno“, kaže Vladika Nikolaj. Danas je čovečanstvo zapalo u takvu stranputicu da se ponosi diplomama makar bile kupljene i lažne, ne znajući  da je jedino „pravo znanje znati šta znamo, a šta ne znamo“. Ja sam život više živeo nego čitao, ali čini mi se da bi mi bilo bolje da nisam ništa pročitao nego što sam se načitao toliko gluposti i laži. Kad budala nešto kaže tome se smejemo dva-tri dana, a kada napiše glupost ostaje da zbunjuje vekovima. Kao što mi danas odbacujemo olovku i prelazimo na računar, tako su i naši preci u nekom civilacijskom ciklusu odbacili internet ljudski i prešli na internet kosmički i vratili se mudrosti, a ne znanju i pisanju. Znali su da je vaspitanje važnije od znanja i da je usmeno predanje verodostojnije od pismenog zapisa, a iskonski običaj bolji od modernog zakona.

Naše gusle nisu sačuvane kao znak primitivizma već kao znak iskonskog naroda koji je posedovao i iskonsko znanje. Znak Svete geometrije pozadi nosi skrivenu poruku kao i ceo instrument sa zmajevom glavom. Da li je ova žica upravo Pitagorina žica koja spaja nebo i zemlju, zmajevića iz slovenske mitologije koji vodi nebeske bitke i alu zemaljsku kojoj nikad dosta. Odbačene i zaprašene gusle su našle mene i ja sam ih kupio za manje para nego za koliko nam prodaju pocepane farmerke kao novu modu. Odbacujemo gusle i priklanjamo se modi alavih, odbacujemo mudrost i prihvatamo prevaru. Odbacujemo Srpsko Kolo, poruku Sunca i Svemira o celosti Života u vidu najsavršenije i najelegantnije igre, razbijamo i kidamo lanac braće i sestara i svak za sebe u mraku mlataramo glavom, rukama i nogama u ritmu modernih igara. Simbol Svete geometrije, savršen i jednostavan, napravljen „pomoću štapa i kanapa“, naš Sveti Narod je sačuvao intuitivno i zaboravio  da iz njega izvire Cvet Života, Zlatni Presek, Fibonačijev i Lukasov niz i sve drugo. Intuicija i nije ništa drugo do asocijacija, podsećanje i prepoznavanje večne istine i znanja,  Božanske  Mudrosti iz Večnosti. Ovaj narod ima urođen osećaj šta je dobro, a šta loše, šta valja, a šta ne valja, ko je Valjevac, a ko Nevaljalac. Ovaj narod ima i svest i podsvest o Istini, a to neko radi svojih krupnih interesa želi da oduzme, a mi radi svojih sitnih tajanstveno ĆUTIMO. Šta je to TAJNO, A U JAVNOM INTERESU? Ili svi gledamo samo svoje lične interese? U budućim zatvorima će po naučno-fantastičnom romanu osuđenicima oduzimati svest. Meni se čini da smo mi već rođenjem dospeli na Zemlju Budala, kosmički zatvor iz budućnosti. Kako da promenimo svest ako nam je već oduzeta rođenjem. Ovi što su pali sa Marsa hoće opet na Mars da se nikad više ne vrate. Sloveni su ih uvek smatrali blesavim, ali ja mislim da su još veće budale ljudi koji umesto da spasavaju planetu Zemlju i povrate Raj, prave robote i od gvožđa i od ljudi i vasionske brodove da beže sa Majke Zemlje. Kao veliki logičar moram zaključiti da postoji verovetnoća da smo jedine budale Konfučije i Ja, mada i svaki pastir sa Povlena koji zna da „ključ koji otvara više brava je dobar ključ, a brava koju otvara više ključeva je loša brava“.  U to ime: ZDRAVI BILI I VINO ŽIVOTA, ROZETA 2012, JOŠ DUGO PILI!